Мостар, неотвязное.

[potemki]

Балашевич, как почти всегда, отписался и отпелся - ни убавить ни прибавить.

Севдалинка
Штагод ноћас да запевам вућиће на севдалинку...
Уснуо сам чобаницу уплакану у шљивику...
Гром удари... Плану сено... Растури се стадо њено...
Заплете се дим на увојку... Рече да се зове Босна... Чудно име за девојку?

Неком Дрина тече десно... Неком Дрина љево тече...
Све да тече у дубину... На две поле свет да сече...
Знам тајни газ, моје лане... Мост се пружи где ја станем...
Све да вуку ме коњи врани... Нема мени једне стране док си ти на другој страни...

Оста овај стари компас у грудима... А по пољу никли забрани...
Црне сенке што се гнезде у људима надлећу ме као гаврани...
Некада сам путовао по мјесецу... Кроз вилајет пун хајдучије...
А сада ме очи људске плаше више него вучије...

Стопута су пријатељи у молитви поменути...
Дал ће ми се радовати? Или главу окренути?
Шта слагати? Шта им касти? Свет не можеш песмом спасти...
Њине бриге ме и ноћас брину
Док се спремам на пут кући... На пут кући... У туђину...

Светом смо се расипали ко ђердани... Носили нас небом ћилими...
Да ли су то стварно били бољи дани, или смо то бољи били ми?
Некад смо се братимили по погледу... Слутећи да исто сањамо...
И богу је просто било крстимол' се или клањамо...

Сейчас пойду за фотографиями. Если сегодня получу, напишу с начала и до конца.