![[personal profile]](https://www.dreamwidth.org/img/silk/identity/user.png)
Изобилие, вообще-то, развращает. Была бы у меня одна книжка - мусолила бы её до посинения, выучила бы наизусть, и был бы с того прок. А поскольку их образовалось много - бросаешь одну, хватаешь другую, удовольствие удовольствием, а толку чуть.
Иностранный язык поначалу всегда кажется выразительнее родного. То ли оттого, что родной - как воздух (заметен только, когда портится), то ли из-за неизбежных трудностей при переводе плотно упакованной мысли, то ли просто потому, что в учебники редко попадают совсем уж дрянные тексты. Позже, когда нарабатываются всякие речевые клише, к красотам и выпуклостям привыкаешь и замечаешь, в основном, кочки и западни, и, в конце концов, все неизбежно приходят к мысли, что русский мат - самый богатый и экспрессивный мат в мире (хотя это далеко не так, просто сравнивать большинству не с чем - не брать же бледные голливудские "шит" и "фак" за эталон). Если повезёт продвинуться ещё дальше, сравнения прекращаются совсем, и уже нет надобности выковыривать редкие, но настоящие бриллианты из породы - любуешься, оставляешь на месте и идёшь дальше.
Это всё к тому, что листала я вчера на сон грядущий волшебного Андрича, "Знакови поред пута".
***
На пијаци Зелени венац довикује један угојен, румен човек запуштена изгледа (необријан, умашћено одело):
- Такав ти је Србин; док има, он једе док не пукне, а кад нема, он трпи док не цркне.
***
(Полицајац Шарић)
Псовао је гадно и нарочито. То нису биле оне већ уобичајене псовке које наши људи употребљавају у афекту и недостатку бољег и пристојнијег аргумента, и које су, ма како ружне, већ изгубиле оштрину и конкретан смисао. Он је псовао хладно бирајући речи, некако са предумишљајем, како би погодио човека у најосетљивије место и укаљао и последње што је остало чисто у њему. Очигледно, имао је илузију да псовка додаје нешто његовом ниском расту и некакој и несигурној снази.
***
Некадашњи Вишеград. У свом широм отвореном дућану седи Рамиз, звани Рамо Сврака. Поред њега стоји, на грудима скрштених руку, ситан шегрт.
- Рамо!
То позива сељачки глас споља. Дућанџија не окреће главе, не помиче се с места.
- Рамо! - понавља глас, али нешто тише и мање одлучно.
Рамо не показује ни најманњим покретом да се чуо.
Тишина, а затим исти глас, мало измењен:
- Рамизага!
- Иди види шта хоће! - каже Рамо своме шегрту, остајући на свом месту као непомичан тријумфатор.
***
Са Кинезом можете лакше и пријатније седети и ћутати него и са једним другим човеком на земљи. Његово ћутање ми нимало не смета, а нисам у неприлици због свога, јер јасно осећам да он и не очекује од мене да проговорим.
***
- Бабо, као је Богу презиме?
- Свемогући.
- Видиш! Кажем ја, а Халета каже да Бог нема презимена.
Иностранный язык поначалу всегда кажется выразительнее родного. То ли оттого, что родной - как воздух (заметен только, когда портится), то ли из-за неизбежных трудностей при переводе плотно упакованной мысли, то ли просто потому, что в учебники редко попадают совсем уж дрянные тексты. Позже, когда нарабатываются всякие речевые клише, к красотам и выпуклостям привыкаешь и замечаешь, в основном, кочки и западни, и, в конце концов, все неизбежно приходят к мысли, что русский мат - самый богатый и экспрессивный мат в мире (хотя это далеко не так, просто сравнивать большинству не с чем - не брать же бледные голливудские "шит" и "фак" за эталон). Если повезёт продвинуться ещё дальше, сравнения прекращаются совсем, и уже нет надобности выковыривать редкие, но настоящие бриллианты из породы - любуешься, оставляешь на месте и идёшь дальше.
Это всё к тому, что листала я вчера на сон грядущий волшебного Андрича, "Знакови поред пута".
***
На пијаци Зелени венац довикује један угојен, румен човек запуштена изгледа (необријан, умашћено одело):
- Такав ти је Србин; док има, он једе док не пукне, а кад нема, он трпи док не цркне.
***
(Полицајац Шарић)
Псовао је гадно и нарочито. То нису биле оне већ уобичајене псовке које наши људи употребљавају у афекту и недостатку бољег и пристојнијег аргумента, и које су, ма како ружне, већ изгубиле оштрину и конкретан смисао. Он је псовао хладно бирајући речи, некако са предумишљајем, како би погодио човека у најосетљивије место и укаљао и последње што је остало чисто у њему. Очигледно, имао је илузију да псовка додаје нешто његовом ниском расту и некакој и несигурној снази.
***
Некадашњи Вишеград. У свом широм отвореном дућану седи Рамиз, звани Рамо Сврака. Поред њега стоји, на грудима скрштених руку, ситан шегрт.
- Рамо!
То позива сељачки глас споља. Дућанџија не окреће главе, не помиче се с места.
- Рамо! - понавља глас, али нешто тише и мање одлучно.
Рамо не показује ни најманњим покретом да се чуо.
Тишина, а затим исти глас, мало измењен:
- Рамизага!
- Иди види шта хоће! - каже Рамо своме шегрту, остајући на свом месту као непомичан тријумфатор.
***
Са Кинезом можете лакше и пријатније седети и ћутати него и са једним другим човеком на земљи. Његово ћутање ми нимало не смета, а нисам у неприлици због свога, јер јасно осећам да он и не очекује од мене да проговорим.
***
- Бабо, као је Богу презиме?
- Свемогући.
- Видиш! Кажем ја, а Халета каже да Бог нема презимена.